SEĆANJE

  Pade mi na pamet jedna situacija iz prošlih vremena kada mi je ćerka bila još mala (početak ovog veka). Sestra i ja izvele dečicu na igralište, ona svoju ćerku a ja svoju. Imale su oko 4-5 godina. Sele smo na klupu u parkiću, pričamo i uživamo, usput pazimo na decu. Opušteno. Igralište puno dece i njihovih roditelja, dan sunčan, onako baš prijatne temperature, a ne kao ovo danas. Pričamo nas dve veselo kad oko nas počne da se mota neki dečačić od jedno 2-3 godine...Ne vidimo gde su mu roditelji, a on ćuti i samo se muva oko nas, kao mače se s vremena na vreme očeše o nas. Nas dve se raznežile, slatko dete i mahinalno mi pođe ruka prema njegovoj glavici da ga pomazim uz komentar- Jao što si ti sladak dečak! Nećete verovati šta je dalje bilo i sad ponekad imam ružne snove zbog toga. Dečačiću se odjednom izmeni faca u onu iz horor filmova o isterivanju đavola, pokaže nam stednji prst i ode. Prosto sam odskočila sa klupe. Usta su mi ostala otvorena od iznenađenja a kosa nakostrešena od straha, kao rep u mačke. Gledam i ne verujem, pogledam u sestru, ona u istom fazonu. Kako jedno tako slatko dete može u trenu da se transformiše u đavola? Pet minuta skoro ništa nismo mogle da izgovorimo. Na kraju samo jedno-juuu uspe da se isčupa iz stegnutog grla. Ma ne može se opisati koliko je to bilo strašno.  Razbi nam klinac koncepciju očas posla.
  Kad nam se konačno vratila moć govora, analizirale smo celu situaciju. Možda  su malog vaspitali da ne veruje nepoznatim ljudima i to je OK. Samo ipak je to bio veliki šok za nas. Mislimo da je to preterana i nekulturna reakcija. Ne znam, možda  grešim. Znam samo da mi je njegova izobličena faca dugo ometala san, čak i sada ponekad.

07.08.2019.